Једно дрво мало

-Звездобројац. Тихо је то казао, довољно тихо да га чујем а да својим гласом није узнемирио ни један листић на липи поред сеоске чесме. Седи он тако склопљених очију у први сутон као да дрема покрај те чесме, каже да га Сунце храни. Скоро непомичан као са другог света, птице весело скакућу око њега, а он их са миром у срцу посматра и осмехује им се. Познајемо се од малена. Толико добро га познајем да сам се питао зашто га је добри Бог послао на овај свет. Био је сведок несреће на послу као млад човек, страдало му је преде очима неколико колега. Више није био исти. На прстима тихо се ушетао у неки други свет. Тамо негде на некој граници се зауставио, ни тамо ни овде. Чудне слике је видео, по чудним пределима ходио, чудне приче је говорио.

Примирили су га таблетицама, привидно. Престао је да прича, но са шетњом између светова није престао. Одавно живи сам, старији брат му повремено донесе нешто од хране и чисту гардеробу, и оде без поздрава .

Не тражи од никога ништа, неће украсти ни шљиву са дрвета, као неки што га нападају. Ничег у џеповима нема јер му ништа и не треба. Што се мене тиче лепо се поразговарамо и свако у свој живот се врати .

-Још чуваш тај татин бицикл. Ако, ако, све више личиш на њега. Не знам да ли ти се то свиђа, ето рекох ти. Знам да му је мој тата давао кришом по неку цигару да припале.

-Извини што нисам дошао када је чика умро. Хтедох да кажем нешто но претече ме .

-Јеси ли видео само како је леп испраћај имао на небу, ни у једном свом животу не видех тако прелепе боје. Ногу сам пребацио преко ноге, зажмурех враћајући те слике колико могу.

-Види какав сам необријан и чупав. Где да беже људи од мене. Није ми допуштао ништа да кажем. Само је причао, причао…

-Далеко сте отишли, добро је што сте на исток. Одлутам по некад видим неку брезову шуму крај вашег новог дома.

-Све видиш, шта да ти кажем што не знаш. Марина учи за иконописца, иде јој добро задовољна је.

Причасмо тихо, са теме на тему, мрак се спустио.

-Ја само причам а ти ћутиш, на трен се појавио осмех сакривен у бради. Устао је, тек тада видех да носи патике барем два броја веће. Лева поцепана, виде му се прсти. Није ми било жао јер знам да је сам бирао свој живот и да му нико не би могао помоћи. Ужива овако, претварајући се да је чудак. А затим ме је изненадио питањем.

-Када ја умрем, хоћеш ли доћи из те Русије да ми запалиш свећу. Волео бих то. Знаш није свеједно ко се моли за нас.

-Шта ти је бре, па ти ни кијавицу годинама ниси имао.

-Само желим да знам. Чуо сам га како одлазећи прашњавим путем прича…има у тој брезовој шуми једно мало дрво, личи на храст. Када се буде осушило знаћеш да сам и ја пао негде… и махнуо ми руком не осврћући се .