Запис Трећи

Није ни прочитао поруку до краја, а већ је везивао стари татин шал од кашмира, подигао крагну капута и изјурио из куће. Дунавска улица је била пуна народа, неко га је поздравио, он је журио, није обраћао пажњу. Чак се и ветар умирио док је журио преко варадинског моста.

Изашла је из ћутања коначно. Није знао како ће се понашати када је види, али није о томе бринуо, небо ће већ нешто уредити.

Била је једна зима далека, једном давно шетајући преко дугачког каменог моста, крупни људи од камена су држали фењере у рукама, или се то мени само чинило. Није му било хладно јер га је грлила као некога нај свога на свету…а онда је ушао у тај црвени трамвај, ни не слутећи… и више је никада није видео.

Превише година касније, на једном сајму у Бриселу упознао је госпођу која га је препознала. ” Да нисте Ви онај…онај Олгин? ”

Прича иде некако овако, пар дана после твога одласка сазнала је за малецко биће које расте у њој. Говорила је, ако има нечега горе, онда се малецка дечица гурају које ће од њих бити рођено из најлепшег загрљаја који је нека жена икада добила од свог вољеног. Паковала се се да оде да вам каже, ето мама јој се разболела. Да ли од туге, или од жеље да мами олакша последње дане, остала је без бебе. И никада Вам не би рекла за то, само се склопила као шкољка и ућутала. Вероватно нисте знали…“

Сада је Дамњан ћутао. Кроз његову шашаву главу свакакви возови су тутњали, наставио је да је снева своје снове. Знате ли како сам је упознао, и наставио са причом. Била је још као малецка девојка најдивнија. Чезнуо сам, али јој никада нисам пришао. Онда школа, па далеке даљине, и је нисам заборавио. Сваке ноћи сам стављао најлепше слике које сам чувао у срцу и сневао је, дозивао, призивао, чинило ми се залуд. А онда, у оној малецкој уличици Светозара Милетића сударисмо се, ја са кесом пуном кајсија, она са торбом пуном, нећете ми веровати исто кајсија. Покушао сам да их сакупим, испадале су ми из руку онако збуњеном.

” Како сада да их поделимо некако сам проговорио ”

“ А зашто да их делимо, појешћемо их заједно доле у парку, ако немаш ништа против ”. И нисам имао ништа против. И више се нисмо раздвајали све док није отишла да види маму.

И тако ми је постала судбина, и не жалим се.

Путујући са својим мислима стиже на тврђаву. Пришуњао се тихо, на прстима. Скинуо капу, рукавице и сео на степенице испред галерије његовог имењака. Стајала је испод три брезе, као сестрица њихова, само малкице елегантнија и мириснија…обасјана светиљкама, које само што су се попалиле.

Неодољиво је подсећала на неку из Толстојевог романа, сакривену иза бреза прекривених снегом. Не пролази време, пролазимо ми изгледа. Покушавала је да буде као друге обична, једноставна, трудила се, запињала, није јој то баш ишло најбоље. Све друго је са лакоћом радила осим тога, али како јој то можеш замерити. Била је у црном зимском капуту, само огрнута, округла капа покушавала да скрије косу. Јато малих белих пахуља већ се гњездило по коси која је бежала испод капе. Сасвим довољно за једну даму, остало није загледао, па треба остати господин до краја, ако сам већ некада то био мислио је.

Постоји једна песма која је само његова, коју је само за њу писао, и знао је да је нико никада неће чути осим ње. Песма је имала боју облака који су летели као пијани сватови, час лево, час десно, над реком, над тврђавом…кап белине је засветлело над њом, као јато лабудова далеко доле испод моста Слободе. И моје се моје мисли за час изотму. Вероватно их добро и не познајем, када је она у питању, већ се тешко уздржавао да јој не приђе.

Са рукама у џеповима је мешала његову стварност, снове одсањане и оне оне друге, и бојила их. Један сасвим обичан молски дан је ту пред његовим очима претварала у зимску баладу. Као да је и месец и звездице тек сада цртала и да ће се појавити за пар минута, као да их човек овај први пут види. Као мали враголаста црна птица на великом дуду под прозором његово срце је скакутало, и уместо да му отвори прозор и пусти га да уђе у собу која је мирисала на њене осмехе, махнула је руком, али није га преплашила, слетео јој је на длан. Изгледа да се само његово срце бојало овде нечега.

Безброј пута је смишљао нијансе којима би фарбао јесење листиће бреза, а онда само једним њеним осмехом му је показала боју, баш ону коју је желео, када се окренула ка њему. Сачекао је да се два свица, залутала од некуда још од од летос, када су их комбајни над житницама отерали, и покупили им сво жито да немају где да се сакрију, засветле у оку и тек тада јој пришао.

Види ли она уопште мене кроз те тужне очи, помислио је?

Снег је све више падао, добро би било да завеје мислио је, да остане овде. И није га изненадило што је почео јаче да пада. Насмејала се.

“ Опрости ми, молим те ”… али то више није било важно.